|
SNAGA I ČUDO
Sedeo je tamo, iscrpljeno telo koje mu nikada nije poslušalo, čak ni u očajničkom pokušaju da se izgubi u rečima davno zaboravljenog autora. Knjiga, teška teret koja je trebala da objasni smisao života, ležala je ispred njega kao tamno ogledalo koje je odražavalo njegovu umornost. Stranica za stranicom, vuče njegovu dušu sve dok nije ostala samo tupa melanholija koja mu je paralizovala misli i mučila duh.
Gijsen! Samo ime grada u njemu je izazivalo tamno gađenje. Tužna mreža hladnog betona i vlažnih kocki, prekinuta kišom i mirisom raspadajućih kuća. U malom kafiću tražio je utočište, ali to je bila greška. Vazduh je bio težak od ustajalog dima i stare kafe. Sa svakim gutljajem osećao se sve gore, dok se njegov stomak nije pobunio i nije povratio sadržaj pravo na pod. »IZLAZI!« - povikala je konobarica, duh žene sa licem punim preziranja. Pobjegao je napolje u sivu, nemilosrdnu grad i vikao na bledo nebo: »Isuse, ŠTA HOĆEŠ OD MENE?« Ali nije bilo ništa osim praznine grada koja je progutala njegove reči.
Zigen — to ime zvučalo je kao podsmeh, obećanje koje nikada nije ispunjeno. Grad se činilo da gubi sebe, lavirint uskih ulica i starih drvenih kuća koji su svedočili o lažnoj stabilnosti. Na pešačkoj zoni naišao je na grupu hrišćana koji su pevali pesme o Golgoti, a njihove reči su ga pogodile u srce kao strele. Ali nisu doneli utehu, samo osećaj praznine da nikada nije pripadao ovde, da je ovaj grad, iako je tvrdio da pobedi, u stvarnosti spomenik neuspehu. I tako je išao dalje, vođen neimenovanim nemirom.
Altenhundem — mesto koje se otvorilo pred njim u svojoj jednostavnosti, skoro kao selo gde se činilo da je vreme stalo. Ljudi ovde su ćutali, a njihovi pogledi bili su prazni, kao da su se odavno predali životu. Osećao je pritisak ovog mesta, okruženog tamnim šumama, a tišina koja ga je pritiskala činila se gušnom. Ovde, u senci drveća koja su ga posmatrala kao nemi svedoci, osećao se izgubljeno, kao da ga je svet odavno napustio.
Zatim se pojavila Lennestadt, mešavina ambicija i razočaranja. Nove zgrade sa staklenim fasadama, ponosno uzdižući se ka nebu, stajale su pored starih ruševina, nemih pripovedača boljih prošlosti. Ljudi ovde su žurili, kao da neprekidno jure nedostižan cilj. Grad je bio rastrgan, mesto bez identiteta, ne znajući ko je i gde pripada. Svaka ulica vodila je nigdje, svaki korak bio je još jedan u prazninu, a buka grada bila je stalni sum u njegovoj glavi.
Kreuztal — mesto bez duše. Beskonačne ulice sivih stambenih blokova stajale su kao nemi svedoci izgubljenog vremena. Ulice su bile široke, ali prazne, a hladnoća koja je dolazila iz betonskih zidova prodirala je do kostiju. Ljudi koji su ovde živeli bili su poput senki, blede refleksije onoga što su nekada bili. »Vera? Služba? Pomoć?« - šapnuo je, ali reči su se činile da se smrzavaju u hladnom vazduhu, gubeći se, postajući besmislene i prazne.
Ali onda, kada je pomislio da nema izlaza, našao se u **Winterbergu**. Mesto koje je bilo drugačije. Samo ime »Winterberg« zvučalo je kao obećanje - hladno, jasno, visoko. Ovde, na ovoj planini, nije pronašao mračnu žurbu gradova, već prostranstvo pejzaža. Sneg je prekrivao krovove i ulice, izgledajući kao plašt koji je skrivao sve nečisto. Vazduh je bio oštro svež, tišina nije bila gušna, već pročišćavajuća. Ovde, gde se nebo činilo blizu, osetio je nešto što nije iskusio u mračnim ulicama drugih gradova: čudnu osećaj mira, tihi šapta nečega što se jedva usudio da imenuje. Da li je to bilo spasenje? Možda. Možda je to bio samo trenutak pauze, uzdah koji nije bio opterećen težinom.
Winterberg — mesto koje nije ličilo na druge gradove koji su ga pratili na putu. Ovde, u čistom, hladnom vazduhu, mogao je na trenutak zaboraviti šta je ostalo iza njega i zamisliti da negde, možda samo na trenutak, postoji nešto što liči na mir.
|
